alava balava
jeste opet se reci same vezuju u recenice a sve to dotle dok misli prozdiru same sebe pa potonu na dno stomaka gde potpuno izgore bez ikakvog ostatka a pritom i stignu da sprze sve okolo i utrobu i zeludac creva pa se onda ponovo pocne... a slabost se sama priblizava nezvana i neocekivana cini da sve predjasne odluke izblede pretvori ih u nesto nalik zaboravu koji vec odavno zaboravljam ali ono sto ne mogu da zaboravim je ovo ponavljanje i ponavljanje i ponavljanje tako je sve isto i nista se ne razlikuje jer je i razlicitost ista a da li sam rekao mozda na glas da danas nisam citao poeziju ne verujem da cu vise obracati paznju na umetnost jer kada je god pogledam vidim samo sujetu datog umetnika a to nije prijatno kada ti je potreban zaborav jer dosada ume da bude teska a i velicina jednog umetnika se meri njegovom sposobnoscu da sakrije tu svoju sujetu od publike i onaj koji to vestije cini bolji je umetnik a onaj koji to ne ume naziva se pretencioznim trecerazrednid ludakom a i moja sujeta mene motivise i vise nego sto je potrebno... ali sta da se radi tako naopako ovako ponavljanje ponavljanje ponavljanje... kao psa...
